Uvod

Kao što gore navedeni citati pokazuju, mnogi istaknuti sportisti i treneri veruju da iako se sport igra telom, pobeđuje se umom (videti sliku 1.1). Ako je ovo verovanje tačno, onda bi psiholozi trebalo da budu u stanju da pomognu sportskim takmičarima da poboljšaju svoje sportske performanse pružajući im praktične savete o tome kako da daju sve od sebe kada je to najvažnije. Pod uticajem potencijalnih koristi takvih saveta, sve veći broj sportista i timova se okreće sportskim psiholozima u nastojanju da steknu pobedničku prednost nad svojim rivalima.

Iako je ovaj trend očigledan u gotovo svim takmičarskim igrama, posebno je očigledan u mentalno zahtevnim individualnim sportovima kao što je golf. Stoga ne čudi što su svetski poznati golferi poput Ernija Elsa (Dejvis, 2002), Padrejga Haringtona (Giliz, 2002), Retifa Gusena (Hanigan, 2001a), Fila Mikelsona (Braun, 2000), Alison Nikolas (Sent Džon, 1997) i Kolina Montgomerija (Fleming, 2003) priznali doprinos sportskih psihologa svom uspehu poslednjih godina. Zaista, prema D. Dejvisu (2003), Dejvis Lav III, koji je osvojio Prvenstvo igrača u Sograsu 2003. godine, redovno se konsultuje ne sa jednim, već sa tri sportska psihologa! Međutim, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su konsultacije sportista i psihologa uvek usmerene na poboljšanje učinka. Tako je Kif (2003) sugerisao da je jedan od razloga zašto toliko profesionalnih golfera angažuje psihologe jednostavno taj što „moraju da ispričaju svoju priču nekome“ ko ima malo direktnog učešća u njihovim životima.